ПОЗИВАЊЕ НАСЛЕДНИКА ОГЛАСОМ И НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ДРЖАВЕ У СРПСКОМ ПРАВУ

Позивање наследника огласом представља компромис између истражног начела у оставинском поступку и тежње да се оставинска расправа оконча у разумном року. Ако оставински суд не може да утврди да ли уопште постоји неки приватноправни субјект који би могао и хтео да наследи или ако сумња да поред приватноправног субјекта за којег зна постоје још неки који имају исто или јаче право на наслеђе, он ће позвати потенцијалне наследнике да се пријаве на оглас у року од годину дана. Последице немогућности да се расветли ко су све потенцијални наследници након истека једногодишњег рока за пријављивање на оглас у српском праву су различите, у зависности од тога да ли тада заоставштину треба доделити приватноправном субјекту или држави. У таквој ситуацији оставински суд ће приватноправног субјекта огласити за наследника, док ће држави предати заоставштину на уживање, уз могућност да стекне својину на покретним и непокретним стварима из заоставштине истеком трогодишњег, односно десетогодишњег рока за одржај, који се рачуна од момента оставиочеве смрти.

Након анализе практичних консеквенци примене наведених правила, аутор закључује да је законодавац  прописивањем посебног наследноправног режима за државу када се наследници позивају огласом њу привилеговао као наследника и тиме олакшао прелазак оставинске масе из режима приватне у режим јавне својине, што је у супротности са принципом приватноправног карактера наслеђивања. Осим тога, правила о додељивању заоставштине на уживање Републици Србији су и правно-догматски мањкава, јер су у супротности како са принципом универзалне сукцесије и ex lege наслеђивања (у моменту оставиочеве смрти нико не постаје наследник, па самим тим ни сопственик ствари из заоставштине), тако и са општим стварноправним правилима о стицању својине одржајем (омогућује да субјект који држи ствар као плодоуживалац истеком одређених рокова постане сопственик).